Prisetimo se svojih omiljenih nastavnika. Najdraži nastavnici nisu oni koji su nas naučili najviše činjenica, već oni koji su nas inspirisali i pokretali. Ali, šta je inspiracija i može li se uzgajati?
Reč inspiracija ili nadahnuće dolazi iz grčkog jezika za božanski dah ili Bogom udahnuto. U grčkim mitovima, nadahnuće je dar od muza, devet ćerki Zevsa i Mnemosine (pamćenja), mada može dolaziti i od Apolona, Dionizija ili Afrodite. Homer priziva muze prvim stihom Ilijade: „Gnev mi, boginjo pevaj, Ahileja, Peleju sina zlosrećni, štono Ahejce u hiljade uvali jada…“
Slično tome, hrišćanska crkva smatra da je inspiracija dar Svetog Duha, uključujući i nadahnutost same Biblije: „naime, nije ljudska volja ona koja je ikada proizvela jedno proročanstvo, već je to, poneseni po Duhu Svetom, da su ljudi govorili sa strane Boga.“ (2. Petrova 1:21)
Oksfordov rečnik engleskog jezika određuje inspiraciju kao „udisanje ili ulivanje određene ideje, cilja itd. u um; sticanje, pobuđivanje ili stvaranje nekog osećaja ili impulsa, a naročito uzvišene prirode“. Polazeći odavde, izgleda da postoje dva aspekta inspiracije: neka predstava, koju prati neka pozitivna energija koja pokreće ili podržava tu predstavu.
Inspiracija se često meša sa motivacijom ili kreativnošću. Motivacija teži za nekoj uglavnom spoljnoj nagradi, dok inspiracija dolazi iznutra i sama je sebi velika nagrada. Iako je inspiracija povezana sa kreativnim uvidima, kreativnost takođe uključuje i ostvarenje takvog uvida – što zahteva priliku, sredstva i iznad svega, napor. Po rečima Tomasa Edisona, genija čini 1 posto inspiracije i 99 posto truda – mada ne biste započeli, ili odmakli daleko, bez tih početnih 1 posto.
Pored kreativnosti, inspiracija se povezuje i sa entuzijazmom, optimizmom i samopouzdanjem. Inspiracija ne mora da bude samo umetnička i uzvišena – često možemo biti inspirisani u baštovanstvu ili kuvanju, da posadimo neki cvet za naredno proleće ili da isprobamo novu kombinaciju začina. Ovakvo nadahnute aktivnosti doživljavamo znatno drugačije od, recimo, pisanja žalbi ili popunjavanja uplatnica. Vrlo je srećan čovek koji je plaćen da radi ono što ga inspiriše, i koji plaća drugima da rade ono što ga ne inspiriše.
Uprkos njenom značaju, kako za društvo, tako i za pojedinca, u našem obrazovnom sistemu vrlo je malo mesta ostavljeno inspiraciji – možda zato se, poput vrline i mudrosti, ne može naučiti već samo… inspirisati. Nažalost, ako neko i sam nije bio nadahnut, teško da može da inspiriše druge. Ovo je velika šteta. Najbolje obrazovanje ne sastoji se u podučavanju, već u inspirisanju i zato je bolje inspirisati jednu osobu, nego podučiti hiljadu.
Ali, odakle inspiracija uopšte dolazi? U Platonovom Ionu, Sokrat poredi inspiraciju sa božanskom moći, a nju sa magnetnom stenom koja može da pomera jedino gvozdene alke, ali i da ih magnetizuje, tako da i one mogu da čine isto. To stvara lanac gvozdenih alki, gde energija svake alke konačno potiče od početne magnetne stene. Ako je pesnik iole dobar, to nije zato što je ovladao ovom veštinom, već zato što je božanski nadahnut, božanski zaposednut:
„Jer pesnik je naročito biće: on je lak, krilat i svešten, i ne može pevati pre nego što bude ponesen zanosom, pre nego što bude izvan sebe i svoga mirnog razuma; ali dokle god on ima to dobro, ne može, kao ni svaki čovek, ni pevati ni proricati“
Sokrat poredi inspirisane pesnike sa bahantkinjama, koje samo u stanju zanosa crpe med i mleko iz reka. On pita Iona, rapsoda (onog koji recituje poeziju), kada recituje Homera, ne napušta li sebe, ne veruje li njegova duša da svedoči događajima o kojima peva. Ion odgovara da, kada peva o nečemu tužnom, oči su mu pune suza, a kada peva o nečemu zastrašujućem, dlake mu se ježe, tako da nije više u svom razumu. Sokrat kaže da je upravo ovo uticaj koji rapsod ima na svoju publiku: muza inspiriše pesnika, pesnik rapsoda, a rapsod publiku, što je poslednja gvozdena karika u božanskom lancu.
U Platonovom Fedru, Sokrat kaže da ludilo, pored toga što je bolest, može biti izvor naših najvećih blagoslova. Postoje, govori dalje, četiri vrste nadahnutog ludila: proroštvo, od Apolona; svete molitve i mistični rituali, od Dionizija; poezija, od muza; i ljubav, od Afrodite i Erosa.
„Ali ko se bez nadahnuća Muza približi dverima pesničkoga stvaralaštva, misleći da će moći svojom veštinom postati valjan pesnik, taj ostaje šeprtlja, i njegovu poeziju, kao razumsku stvar, pomračuje poezija onoga koji peva u zanosu.“
Sva ljudska bića, kaže Sokrat, sposobna su da se sete univerzalija, kao što su savršena dobrota ili savršena lepota, što govori da su ih sigurno videli u nekom drugom životu ili drugom svetu. Duše koje su se najviše približile univerzalijama, ili koje su ih najdublje iskusile, reinkarnirane su u filozofe, umetnike, i one koji istinski vole. Pošto su univerzalije još uvek prisutne u njihovom umu, oni su potpuno zaokupljeni mislima o njima i zaboravljaju sve o ovozemaljskim interesima. Obični ljudi ih smatrju ludima, ali oni su zapravo božanski nadahnuti i zaljubljeni u dobrotu i lepotu. U dvadesetom veku, psihoanalitičar Karl Jung ponovio je Platona, govoreći da je umetnik onaj koji može da posegne van ličnog iskustva i pristupi našem genetičkom sećanju, to jest, sećanju kao što je sećanje na jezik, koje je već prisutno pri rođenju. Zato možda nije slučajno što je u grčkim mitovima majka muza Mnemosina (pamćenje).
Ideja da je „ludilo“ blisko povezano sa nadahnućem i otkrivenjem je stara i više puta ponavljana. U O miru uma, Seneka Mlađi piše da „nema velikog genija bez kapi ludila“ (nullum magnum ingenium sine mixtuae dementiae fuit), maksima koju pripisuje Aristotelu, a koju ponavlja i Ciceron. Za Šekspira, „Ljubavnik, ludak i pesnik su bića od same uobrazilje sazdana“.
Za modernog pisca Andrea Žida, „najlepše stvari su one koje ludilo šapuće a razum zapisuje. Moramo ići stazom između ta dva, blizu ludosti u svojim snovima, ali blizu razuma u svom pisanju.“
SEDAM JEDNOSTAVNIH STRATEGIJA ZA PODSTICANJE INSPIRACIJE
Izgleda, dakle, da je inspiracija nekakvo usklađivanje ili kanalisanje primalnih energija, i da se ne može izazvati ili na njega računati.
Ipak, evo sedam jednostavnih strategija kojima je verovatnije možemo zadobiti:
1. BUDITE SE ONDA KADA VAM TELO TO TRAŽI. Niko nije bio umoran i inspirisan istovremeno. Da stvari budu gore, prekidanje sna budilnikom ili drugim spoljašnjim stimulusom može nas ostaviti malaksale ili zlovoljne, kao da smo „ustali na levu nogu“.
2. OBEZBEDITE DOVOLJNO SNA. REM faza spavanja, koja je povezana sa sanjanjem, jeste najbogatija pred prirodno buđenje. Sanjanje ima mnoge suštinski važne funkcije, kao što je asimilacija iskustava, obrađivanje osećanja i unapređivanje sposobnosti za rešavanje problema i kreativnosti. Štaviše, mozak je aktivniji tokom REM sna nego u budnom stanju. Mnoga velika umetnička dela su inspirisana snovima, kao na primer Upornost sećanja Salvadora Dalija, nekoliko pesama i kratkih priča Edgara Alana Poa, i Let it Be Pola Makartnija.
3. IZBEGAVAJTE STVARI KOJE VAS OMETAJU, A POSEBNO ONE MONOTONE. Raščistite svoj planer, udaljite se od ljudi, izdvajajte dovoljno vremena za svaku sitnicu. Težite da obezbedite svom umu dovoljno slobodnih kapaciteta. Pustite ga da luta. Ako za sledeći dan nemate nikakve obaveze u planu, ne osećajte krivicu zbog toga, svet će i dalje ići svojim tokom. Mnogi ljudi ne mogu da puste svoj um da luta, zbog straha da će se neprijatne misli i osećanja pojaviti. Ako se pojave, zašto ne iskoristiti priliku da ih upoznate?
4. NE POKUŠAVAJTE STVARI UBRZANO ILI USILJENO. Ako pokušavate da iznudite inspiraciju, ugušićete je i sveukupno ćete postići znatno manje. Biće „dobrih“ i „loših“ dana, ili čak „dobrih“ i „loših“ sati. Ako se ne osećate inspirisano, to je u redu, izađite i uživajte. Vaš šef se verovatno ne bi složio, ali to je zapravo najproduktivnija stvar koju možete da uradite. Još je bolje ako radite za sebe.
5. BUDITE RADOZNALI. Filozof iz 17. veka Džon Lok pripisivao je inspiraciju donekle nasumičnom povezivanju ideja i iznenadnom sjedinjavanju misli. Ako se zainteresujete za išta, bilo za šta, pokušajte da to ispratite do kraja. Ništa nije premalo niti nebitno. Čitajte knjige, gledajte dokumentarce, posećujte muzeje i izložbe, šetajte po prirodi i parkovima, pričajte sa inspirisanim i inspirativnim ljudima… Hranite svoju podsvest.
6. PREKIDAJTE RUTINU. Nekada razmrdavanje uma može da bude od velike pomoći. Isprobajte nešto novo, van vaše zone sigurnosti. Izmenite svoju rutinu ili okruženje. Još bolje, ako ste u prilici, otputujte, posebno na mesta koja su Vam nepoznata i neobična.
7. ZAPOČNITE. Kada pišem članak, ja započnem, a onda mu se vraćam kad god osetim inspiraciju. Kada mi koncentracija popusti, prestajem i počinjem da radim nešto drugo. Dok to radim, sledeći pasus mi se formira u mislima. Neke radove napišem za tri-četiri dana, a neke za tri-četiri nedelje, ali skoro nikada ne u jednom danu. Mala postignuća su značajna, jer unapređuju samopouzdanje i oslobađaju um da nastavi dalje, stvarajući neku vrstu kreativnog zamajca.
Ako imate još ideja o inspiraciji, podelite ih sa nama u komentarima.
Slika:Pesnik praćen muzama pronalazi inspiraciju u prirodi Vilfrida de Glena