Često ljudi dele emocije na pozitivne i negativne. Pri tome, pozitivne emocije su sve one koje su nam prijatne i treba da ih imamo u što većoj meri. S druge strane, negativne emocije, odnosno, one neprijatne, smatraju se nečim lošim, što ne bi trebalo da doživljavamo, ili bi bar trebalo da ih svedemo na što manju meru.
Ovakvo stanovište je nepotpuno i, dugoročno, štetno po razvoj i mentalno zdravlje čoveka. Naravno, prirodno je da težimo prijatnim stvarima, i umanjenju neprijatnih. O tome je govorio još Sigmund Frojd, koji je to zvao principom zadovoljstva. Međutim, neprijatni doživljaji upravo i služe tome da nas upozore da se dešava nešto što nije dobro za nas i da nas podstaknu na rešavanje toga, što rezultira i ličnim razvojem.
Na primer, uzmimo bol kao najočitiji neprijatni doživljaj. Naravno, normalno je da ne želimo da ga doživljavamo. Zato, kada se on pojavi, znamo da treba nešto da preduzmemo kako bismo ga umirili. Postoje retke osobe koje ne osećaju bol. To može, na prvi pogled, da zvuči privlačno, ali zapravo, takve osobe brzo stiču veliki broj povreda i oboljenja, što kasnije može znatno da umanji kvalitet i, čak, trajanje njihovog života.
Zato, kada se suočimo sa neprijatnim emocijama u životu, ne bi trebalo da bežimo od njih kako ih ne bismo osećali. Umesto toga, bolje je da postavimo sebi neka pitanja. Šta mi se dešava? Šta osećam? Kako to osećam? Šta radim sa time? Šta mi je potrebno? Tako, ove situacije postaju, umesto mučenja, dragocena prilika za razvoj.